Хачико – псећа прича Пас Хaчико је ушао у историју због своје велике оданости власнику, јапанском професору Хидесабуроу Уеноу, предавачу на токијском универзитету. Хачико, којег је професор добио 1924. године, је сваки дан ишао до оближње железничке станице Шибуја, где је чекао свог господара приликом повратка кући. Рутина се наставља све до маја 1925. године, када се
Испред цркве је владао уобичајени метеж, као и сваке недеље. Велики број људи који се пробија кроз масу верника у жељи да приђе капији и уђе у црквено двориште. Међу њима и Циганчићи, који су просили. Храбрији међу њима су покушавали да уђу и у двориште, како би се попели уз степенице које су водиле ка цркви. Тамо није била толика гужва, јер је простор био много већи од узаног тротоара, под снегом, испред
Јануар, ратне године, мобилисани припадник ЈНА … Земуница је опет прокисла. Ни сат ми више не ради. Припалих цигару размишљајући када ће нас Голуб вратити назад у базу. Не могу више, попуштају ми живци, боле ме бубрези, јеботе не могу ни да се сетим имена везисте којег смо пре неколико десетина сати извлачили, ово је тек други пут да је са нама пошао на прву линију, на осматрачницу. Заменио је
„Наша душа је наша душа у нашим рукама, душа наше деце је њихова душа али опет у нашим рукама.“ Ово су речи протојереја Бранислава Перановића којима нам скреће пажњу колико је важно да не направимо ниједан пропуст у васпитању своје деце, како би постала здрави, способни и морални људи и како би своју душу сачували зарад виших циљева и спасења. Чак и ако се ствар не посматра са верског аспекта, не може се
Како волим фотографију, а и шетњу често спајам ово двоје тако што фотографишем зграде, људе, керове – било шта по вароши. То су чисто документаристичке фотке, без икакве уметничке амбиције, иако мислим да је фотографија као медији потцењен. Елем, листао сам синоћ неке фотке града и лупи ме у главу проста чињеница као неки људски изуми изнова доживљавају потврду своје цивилизацијске вредности.Ограда –
Наговорио ме власник овог сајта да пишем за њега, тј условио. Јебига, живот је такав, ако хоћеш нешто, нешто мораш и да даш. Питао ме да пишем блог и пре него што је поставио сајт, као да ја то стварно умем. Ја уствари пишем само без длаке на језику, због чега, мање више, говори већина мојих пријатеља никада нећу ни наћи посао. А ја будала, одувек сам сматрао да не треба лагати и да се поштење исплати. Но, ’бем ли га.
Један од повода да напишем овај текст је и коментар Александра Пауновића , на коме сам му захвалан , јер ми је, очигледно требало то, да ме неко , макар и грубо, повуче за рукав и каже да урадим ово што управо радим. Писаћу о моралу, дискутабилној и променљивој а ипак сталној и непроменљивој категорији , коју свако тумачи на себи својствен и потребан начин,…морал је , ипак , од кад је људи јасно дефинисан и сва
Велики аутомобили, скупа путовања и гала вечере са светским владарима. То је стереотипна слика живота једне краљевске породице. Па и данске, произилази из јавне дебате која се разбуктала ових дана. Посебно су у фокусу принц престолонаследник Фредерик и његова супруга, популарна принцеза Мери. Критичари – којих је, треба и то истаћи, занемарљиво мало, јер су Данци у огромној већини загрижени ројалисти
Дивно је видети мотив,вољу и истрајност да се победи ова аждаја, која се увек наново јавља, заваравајући противника и кад јој се одсеку све главе. Постоји једно стање духа, које сви зависници, намерно не пишем наркомани, препознају и зове се ДОСАДА. Она је највећи непријатељ човека и пријатељ зависности, они то врло добро знају. Зато се у превентиви као и у лечењу ставља тако снажан акценат на физичке
Никад нисам веровао у те ствари, али баш сам се синоћ сетио једног другара, који је, тако, волео мало више да гледа у дно чаше. Сећам се док смо деведесетих као клинци базали ноћу улицама, куповали цигаре на комад, одлазили на пиво у Дом пензионера и пушили травку космајку, тај мој друг ми је рекао једну ствар коју не могу да заборавим. Каже ми он да је једне ноћи кад никог није било на улици видео како камени