Саша Марковић

Али, не волим кад ми вређају интелигенцију. А кад слушам Тому Николића како говори о „изборној крађи“ једино логичко питање које ми се намеће је „а шта је било кад је мрмот одмотао чоколаду“?

Елем, како нисам на лицу места, закључке могу да изведем само на основу медијских наступа. А, опет, на тај начин закључке може да изведе и Пера ложач, односно било који обичан грађанин Србије, потенцијални гласач у другом кругу.

Мрзи ме да читам по новинама све оно што (неверни) Тома хиперпродукује, а још је већа тортура била нека емисија на РТС-у у којој је гостовао сам, код неког збуњеног водитеља. Али, есенција, иначе веома озбиљних Томислављевих оптужби је била, „ја знам да се изборна крађа догодила“. Када је водитељ (чија ме ретро-фризура, признајем, прилично деконцентрисала), некакао промуцао да би за то требало да се изнесу и неки докази, Ст. Тома га је згромио понављајући бесомучно „ја знам да се изборна крађа догодила“. Шта коме треба више од тога?

Додуше, причао је он и о неким џаковима, листићима, списковима, о контролорима на бирачким местима који су, поспани и уморни, отишли раније кућама, додајући, строго али праведно, „е, а сад ћу да им кажем да остану до краја“ (!!!???)…

Али, све то некако уопштено, изокола, као киша око Крагујевца… Листићи у џаку, џак у контејнеру, контејнер у граду, град у Србији, Србија у ЕУ, ЕУ у Томином срцу… Све нешто, као, видећете ви, аха, аха… Па, као, зато најбоље да ви сад гласате за мене, е то ће им бити казна зато што „ја знам да се изборна крађа догодила“.

За то време, мрмот не да је одмотао чоколаду, него ју је и смазао. А мени се баш једе нешто слатко…

Саша Марковић

Студент преварио и Србију и НАСА

Он је фалсификовао документ који показује да је положио 25 испита, све са десетком, и тако добио стипендију од 700.000 динара од Фонда за младе таленте, а затим са истим документима уписао докторске студије у Швајцарској.

Његова превара вероватно не би била откривена да се у медијима пре око месец дана није хвалио да преговара са НАСА и да намерава да лансира први српски сателит. „Студенти су га препознали у појединим текстовима у којима се говорило о „генијалном младом српском научнику“ и скренули нам пажњу да није далеко одмакао на студијама,“ каже за Новости проф. др Иван Дојчиновић, продекан за наставу Физичког факултета у Београду. „Погледао сам његов досије и видео да је положио свега седам испита. А још је занимљивије што је био одличан студент. На свих седам испита добио је десетке!“

На факултету је покренут дисциплински поступак против Стефана Влајковића, поднели су и пријаву СУП Београд због фалсификовања докумената. У уторак ће обавештење стићи и у Цирих. Др Дојчиновић је обавестио и Фонд за младе таленте. Када су отворили Влајковићев досије – чекало их је изненађење. Некоме ко је прегледао документацију промакао је очигледан фалсификат, на коме пише да је Влајковић „укњижио“ 25 десетки! Фалсификовани су потпис и печат факултета.

Документација коју је поднео била је веома лоше кривотворена, али је на пројекту „Сателит“ изгледа радио педантно. Поверовали су му и многи озбиљни научници. На Стефановом сајту „првог српског сателита“ у тиму су наведене угледне научне институције, попут Института „Пупин“, „Института за физику“, Техничког факултета у Новом Саду…

„Тај младић оставио је врло позитиван утисак. Факултет у Цириху веома је угледан и рекао ми је да тамо држи вежбе на два-три предмета,“ открива за „Новости“ др Владан Батановић, директор „Пупина“. „Тај европски пројекат са 50 сателита заиста постоји и Влајковић је рекао да ради на њему у Швајцарској, па је одлучио да помогне да и Србија буде укључена.“

Неки српски научници већ су преговарали са европским институцијама и озбиљно почели да се баве овим пројектом.

Влајковићу није било довољно што је преварио Фонд за младе таленте за 700.000 динара. Тако је уз причу о наводном српском сателиту, у сарадњи са НАСА, тражио и спонзорства за овај свој пројекат. Још није познато да ли је прикупио нека средства и тако преварио још некога. „Ово је први откривени случај фалсификовања докумената од 8.500 стипендиста до сада,“ кажу у Фонду за младе таленте. „Када се ова сумња докаже, тражићемо повраћај средстава.“

За Влајковића кажу да је добио стипендију за ову школску годину и то за студирање на водећим светским универзитетима.

*извор: www.новости.рс

Помоћ Министарства одбране младим научницима

Министар одбране Србије Драган Шутановац и научник Стефан Влајковић

Београд, 19. марта 2012.

Министар одбране Србије Драган Шутановац разговарао је са младим научником Стефаном Влајковићем о помоћи коју Министарство одбране може да пружи иницијативи да Србија постане део пројекта у оквиру кога је планирана конструкција 50 малих сателита.

Министар је подржао идеју да се Србија и на овај начин повеже са Европским фондом ФП7 и понудио научно-техничке капацитете Министарства одбране на располагање учесницима пројекта, пре свега кроз ангажман Војно-техничког института.

Упорност једне мајке натерала је судске институције Србије да први пут донесу преусуду за убиство наших војника са карауле Кошаре.

Преносимо писмо Лозанке Радоичић, мајке војника Владимира, кога су мучки, из заседе, 1998. убили шиптарски терористи у близини карауле Кошаре – места где је српски војник показао каквог је карактера и храбрости.

Писмо Лозанке Радоичић
Од када је мој Владимир убијен 30.09.1998. године, као војник ондашње ВЈ, у рејону карауле Кошаре и касније када сам дошла до снимка како их припадници твз. ОВК чекају у заседи и убијају, обијала сам многе прагове, тражила да се проговори о тим и другим злочинима над српком војском, над Србима који живе на Косову и Метохији. Све се завршавало на : „Шта ти вреди? Власт то не признаје.“

За себе нисам ни тражила никакву вредност, тражила сам правду за све њих. Тражила сам да ова власт призна те жртве.

Кад год би наилазила на неки проблем, одбијање или игнорисање онога што радим увек ми је у мислима „долазио“ последњи дан живота мог Владимира у Нишу и настављала даље са вером да ништа није случајно и узалуд.

И није било узалуд. Ја сам на земљи радила што сам мислила да морам или је то било само тражење начина да преживим. У исто време Господ је радио оно што је по вољи Његовој. Дошао је дан да се и Његова воља оствари.

Деветог марта 2009. године Јавни медијски центар по „одобрењу“ Тужилаштва за ратне злочине приказује снимак акције шиптарских терориста:
30.09.1998. око 11,45 часова војна патрола граничне јединице Војске Југославије из ВП 1410/3 из Ниша, приликом обезбеђења границе крећући се војним моторним возилом марке „Пинц гауер“ Т-5296 пришла на око 20-50 метара од заседе на њу су отворили ватру из стрељачког наоружања и ракетних бацача и ручним бомбама, којом приликом су умишљајно лишили живота чланове патроле и то Радоичић Владимира, Гобељић Миладина и Павловић Илију, сви војници на одслужењу војног рока, јунска класа *98. Јоцић Мирослав и Павловић Милош војници по уговору из ове јединице.

То је био знак да и тужилаштво у Нишу реагује и по саслушању заступника оштећених (убијених) војника подиже оптужницу против идентификованих припрдника твз. ОВК.

Окружном суду у Нишу и судији који је водио тај предмет није било довољно и предмет остаје у суду до Септембра 2010. године, када исти себе проглашава месно ненадлежним и доставља предмет Вишем суду у Косовској Митровици.

Тужилаштво у Вишем суду у Косовској Митровици потврђује оптужницу а Виши суд 15.11.2011. доноси пресуду:
17. фебруар, дaн када Албанци славе свој дан државности тзв, државе Косово, најзад тог дана стиже и решење пресуде којом су осуђени терористи који су упадом из Албаније, 30. септембра 1998. године убили пет војника у рејону карауле Кошаре.

На јединствене казне затвора, од по 15 година затвора, коју су дужни да издрже одмах након правоснажне пресуде, осуђују се – Маљоку Шићер, Џафер Гаши, Демуш Гацафери, Дема Маљоку, Исуфи Агрон, Антон Чуни, Алију Рабит и Берише Рустем”. Сви држављани Републике Србије, у пресуди, свима су наведени јединствени матични бројеви и адресе. Међу њима су двојица високих официра такозваног, актуелног Косовског заштитног корпуса, који је под управом Приштине… Другим речима: недоступни органима гоњења Републике Србије, али права прилика да ЕУЛЕКС одрадити оно у шта нас је министар полиције убеђивао када је потписао, у име Републике Србије, споразум са Еулексом. Властима Србије они нису доступни али зато Еулекс може да спроведе пресуду у сваком тренутку. А да ли ће…???

Њих осморица осуђени су на по 15 година затвора.

Најзад Суд државе Србије први пут је донео пресуду за убиство њених војника. Милош, Мирослав, Миладин, Илија, Владимир овом пресудом ушли су у историју Србије. Држава Србија је признала војнике који су Србији дали оно највредније, своје животе. Сем родитеља нико од њих није оставио потомке за собом. Овом пресудом они на неки начин настављају да живе. Остаће записана пресуда њиховим убицама а они су само имали Србију и нису хтели да им она буде резервна домовина.
Да ли је сада крај? Не знам, можда ме надлежна власт „изненади“…

15 година… мало или много…? Данас то није важно као ни то да ли ће ико од њих одлежати ту казну? Сви су они у „својој држави“…

Све ово могу да завршим само речима Меше Селимовића:
„Можда би требало да их мрзим, али не могу. Ја немам два срца, једно за мржњу, друго за љубав. Ово што имам, сада зна само за тугу“.

Само данас је та туга лепа, чиста…

Пренето:  Дан ветерана-Видовдан

 1. МИЛАНА ДИМИТРИЈЕВИЋА  (1987) вођу групе
2. МИЛОША ИГЊАТОВИЋА  (1983)
3. АЛЕКСАНДАРА СПАСИЋА  (1980)
4. НИКОЛУ КУЗМАНОВИЋА  (1975)
5. СТЕФАНА ОБРАДОВИЋА (1989) и
6. ВОЈИСЛАВА МИЛОШЕВИЋА (1984

У наставку акције „МРЕЖА“, полицијски службеници Управе криминалистичке полиције Министарства унутрашњих послова, полицијских управа у Смедереву, Крагујевцу и Београду, у сарадњи са Вишим тужиоцем у Смедереву, истовремено су извршили координирану акцију на подручју Младеновца и лишили слободе чланове криминалне групе због постојања основа сумње да су извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога. Осумњиченима је одређена мера задржавања до 48 часова.

Вођа криминалне групе Милан Димитријевић огранизовао је Игњатовића, Спасића, Кузмановића, Обрадовића и Милошевића, да на подручју Младеновца, Београда, Велике Плане и Смедерева, врше уличну продају хероина.

Постоје основи сумње да су продају обављали доношењем пакетића дроге на адресе, као и у близини школа, домова здравља, кафића, дискотека, трафика.

Досадашњим активностима Управе криминалистичке полиције полицијских управа Смедерево и Крагујевац, утврђено је да је у току ове године до момента лишење слободе ова група продала око пет килограма хероина. Приликом лишења слободе, претреса станова и возила код осумњичених је пронађено 17 пакетића хероина припремљених за уличну продају и 50 грама хероина, која није размерен у мање пакетиће за продају, као и вагица за прецизно мерење дроге.

Наведена акција изведена је у наставку акција „МРЕЖА“, када је лишен слободе Жељко Вујић (1977), који је осумњичене снабдевао хероином и код кога је пронађено два килограма и 750 грама хероина.

Извор : МУП Србије

За пет купљених пакета дроге, поклањали шести

Хапшење групе нарко-дилера из Младеновца показало је, између осталог, да се и на тржишту дроге примењују принципи акцијске понуде као у мегамаркетима, јер су наркоманима пакетиће хероина продавали по принципу – платиш пет, добијеш шест.

Наиме, у борби за превласт на нарко-тржишту у Младеновцу, Смедереву, Смедеревској Паланци, Тополи и Аранђеловцу, вођа једне од прекјуче ухапшених криминалних група у том граду Милош Игњатовић, звани Миша Коњ (29), овисницима је обезбедио попуст и за пет купљених пакетића шести им је давао – гратис.

Група дилера којима је шеф био Милан Димитријевић (25), звани Бомбоница, продавала је пак за 100 динара јефтиније пакетић од 0,33 грама хероина, а обе групе су само од почетка ове године продале најмање седам килограма хероина купцима којих је – према сазнањима „Блица” – било око 200 из Младеновца и околних градова.

Дрогу су продавали на више од 50 локација у Младеновцу, а купци су били малолетници, али и старије особе, међу којима је и чак и једна четрдесетогодишња мајка двојице одраслих дечака. Полиција сумња да су дрогу продавали у близини школа, домова здравља, кафића, дискотека, трафика, а да су пакетиће дроге доносили и на адресе.

Обе групе су ухапшене прекјуче по подне у акцији оперативаца смедеревске и београдске полиције и Управе криминалистичке полиције МУП Србије, а код њих је заплењено више од 75 грама хероина. Ухапшени су Димитријевићеви дилери Александар Спасић (32), звани Сос, и Сефан Обрадовић (27), као и Игњатовићеви сарадници Мика Кузмановић (37) и Војислав Милошевић (28).

Полиција је и јуче наставила да хапси сараднике шефова криминалних група, али и купаца дроге, јер истрага криминалних активности обеју група траје већ неколико месеци. Према сазнањима „Блица”, осумњичени су признали да су трговали дрогом.

Естрада у „Веверици”

Милан Димитријевић је, како сазнајемо, од новца зарађеног продајом хероина купио кафану у селу Влашка, пет километара од центра Младеновца, а кад је ушао у објекат унутра је нашао угинулу веверицу, па је зато локал назвао – „Препарирана веверица”. Ова кафана је убрзо постала и састајалиште многих естрадних звезда.

- За Димитријевића су дрогу продавали Спасић и Обрадовић. Добијали су већ размерене пакетиће и крили их у штековима, закопавали по рупама и по позиву продавали наркоманима. Заједно су и ухапшени, а касније је нађено место на коме је Обрадовић закопао 17 пакетића дроге – каже саговорник „Блица” близак истрази.

После њих у својој кући ухапшен је и Димитријевић, који је био спреман за бекство, а код њега је нађено 200 евра, 50.000 динара, пасош, 40 грама хероина и вагица за размеравање дроге.

Игњатовић је ухапшен по повратку из Београда, а након тога и његови сарадници Милошевић и Кузмановић, чији је задатак био да у својој кући у селу Јагњило размерава и пакује хероин.

У Кузмановићевом аутомобилу нађено је 15 грама хероина. Он је, иначе, практиковао да дрогу продаје тако што би на раскрсници зауставио свој сиви “ауди А8” и кроз прозор купцу предавао пакетиће хероина, а узимао новац и затим наставио вожњу. Како је саопштио МУП Србије, хапшење је изведено у наставку акција „Мрежа“, кад је ухапшен Жељко Вујић (1977) који је осумњичене снабдевао дрогом и код кога је нађено 2,75 килограма хероина.

Извор : Блиц

После свега, свега што су месецима и годинама многи причали и многи знали поставља се питање да ли је са овим хапшењем морало толико да се чека. Случајно или не, олош је похапшен у четвртак 26. априла, сутрадан у петак 27. априла, током изборне посете Младеновцу министар полиције Ивица Дачић рекао је испред младеновачког споменика да је ухапшена група дилера из Младеновца те да је дрога највеће зло итд.

Далеко од помисли да се ради о предизборним активностима али била би велика штета ако се неко од  горепоменутих  похапшених  олоша, после свега учињеног,  ускоро нађе  опет на слободи.

На крају, не би им био први пут.

http://www.mladenovac.rs/vesti/hronika/1133-2011-11-02-09-01-37.html

http://www.mladenovac.rs/vesti/hronika/147.html

Од прве двије се некако може излијечити, од треће никако. Власт је и најтежи порок. Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик.
Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ…

Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увек је љепша него истина. Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају.

Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену. Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство, и вежући власт уз Бога, учвршћују своју моћ. И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња другим моћницима. Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви су насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада. И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свијеће.

- Меша Селимовић

   Милица Ракић

 
Април. 1999.год. – То сећање како смо, као мали народ, били изложени огромној тортури. Од тога се никада нећемо опоравити…
Нека од бомбардовања у месецу априлу 1999.
Петог априла 1999. око 20:22 НАТО авиони истресли су на стамбену област у Алексинцу 550 килограма бомби. Једанаесторо људи је погинуло, а педесеторо је тешко повређено. Преко 700 стамбених објеката је уништено, а знатно су оштећене и зграде Дома здравља и Хитне помоћи.
Генерали НАТО-а тврдили су да се радило о легитимним војним циљевима и да су, заправо, гађане југословенске касарне у јужној Србији.
За десет дана Србија је остала без неких фабрика, постројења, аеродрома, болница, али и људи. Због сумње да се у њима прозиводи оружје које се користи на Косову, бомбардовани су чачанска “Слобода”, лучански “Милан Благојевић”, као и крагујевачка “Застава”. На све стране мртви и повређени. Оправдање НАТО војске било је да српска власт користи цивилне објекте за производњу оружја и скривање војске. Судећи по њима, српска војска имала је врло креативне начине за кријумчарење оружја и људи.
Другог дана православног Ускрса, 12. априла 1999, пројектили су погодили путнички воз на линији Београд – Солун који је, због ратног стања у земљи, тада саобраћао од Ниша до места Ристовац. У тренутку када су бомбе пале и потпуно уништиле трећи и четвти вагон, воз се налазио на железничком мосту преко Јужне Мораве у Грделичкој клисури. Број погинулих никада није утврђен, а многи путници се и данас воде као нестали.
Седамнаестог априла увече авиони су започели још једно у низу бомбардовање Батајнице. Бомбе су падале, земља је горела, а на све стране су летели гелери. Један је успео да пролети кроз прозор породичне куће Ракић у овом насељу. Упао је у купатило у ком се у том тренутку на ноши налазила Милица Ракић.

Милица Ракић је 9. јануара прославила трећи рођендан, а сахрањена је 19 априла 1999. године.

У ноћи између 22. и 23. априла око 02:06 часова после поноћи, бомбе НАТО авијације “донеле су демократију” у зграду Радио Телевизије Србије. Програм је прекинут, велики део просторија и опреме је уништен. Те ноћи, кобне по слободу речи и медија, погинуло је 16 особа, које су биле на својим радним местима. Званичници Алијансе тврдили су да је зграда националне телевизије гађана због пропагандне улоге коју је тај медиј имао и како би се ослабио морал народа.

Породице и пријатељи погинулих сваке године одају почаст својим најмилијима испред споменика “Зашто?”, који је постављен недалеко од рушевина зграде телевизије у Абердаревој улици. Одговор на њихово питање касни већ 13 година.

Зграда Генералштаба Војске Југославије и зграда тадашње савезне полиције погођене су 1. маја око 2:30 сата ноћу. Престоницом су се проламали страховити звуци и потреси, а над центром се извио густ облак прашине и дима. Након бомби, зграде су остале потпуно неупотребљиве. Данас стоје у најпрометнијим београдским улицама, Немањиној и Кнеза Милоша, као ружна слика неуспешне дипломатије. Није их безбедно рушити сасвим, јер се у њиховој унутрашњости још увек налазе радиоактивне бомбе којима их је НАТО гађао. Извлачење радиоактивног материјала могло би имати фаталне последице по град и грађане.